Sporo čitanje - povlačeći prstom ispod reči, čak i kada je naučena da to ne radi - dovelo je Žaklinu Vudson do života pisanja knjiga u kojima treba uživati. U poetičnom govoru, ona nas poziva da usporimo i da cenimo priče koje nas vode na mesta na koja smo mislili da nikada nećemo ići i koje nas upoznaju sa ljudima za koje nikada nismo mislili da ćemo upoznati. "Nije li u tome poenta - da nađemo način da se na kraju dana ne osećamo kao da smo sami na ovom svetu, da se osećamo kao da smo ga promenili pre nego što sa njega odemo?" pitanje je koje ona postavlja.